Bio je petak. Taj sanjivi kraj radne nedelje provlačio se kroz moj um u nijansama narandžaste i plave. Ali ne svakakve plave, nekakve plave. Takvu plavu još nisam spoznala. Bilo je tu i vizantijske pa kad dodaš belu, pa i one kojom opisujemo nebo pa dodajemo lejer po lejer sa Maldiva. Ne znam ni ja koja je to plava bila, ali me je zainteresovala.
Titrala je tako, ta egoistično nesebična plava celi dan pred očima. Reflektovala se u odrazu mog laptopa, a kroz dim cigarete je lelujala i smešila se. Na svaki novi gutljaj kafe menjala je boju. Kako se Sunce primicalo, bežala je u ćošak kutka ne bi li pokvarila nijansu. Kadkad bi se pojavila tik ispred mene, sa smehom od uveta od uveta, mameći me da joj otkrijem DNK.
A narandžasta je dosadno stangirala i sigurno joj je bilo krivo što toliko pažnje posvećujem njenom paru. Ona je bila sušta suprotnost plavoj. Kada bi se plava smejuljila, narandžasta bi se mrštila. Kada bi plava lelujala kroz dim, narandžasta bi stajala stameno i gledala zaljubljene parove na klupici preko puta.
Plava je odugovlačila, a narandžasta je bila jednom nogom već na pragu. Plava je zavodila, a narandžastoj ti pojmovi nisu bili ni na kraj pameti.
Danas je utorak. Plava je imala 50 nijansi. Podsećala me je na Atlantski okean. Ušuškana tako na mišićima, plivala je i terala me da maštam kako sam sa njom u tom beskrajnom morskom plavetnilu.
Mada mi se i narandžasta danas nasmešila…
Martha, ali ne Stewart 