Zima i leto

Dve zime, dva leta. Zapravo, da budem iskrena, jedna zima i jedno leto…

Kažu, čovek upozna čoveka ako je s njim jeo, pio, spavao, provodio dane. Ja baš nešto i ne verujem u to.

Ovo je priča o jednoj zimi i jednom letu.

Tragovi u snegu

Zima je bila hladna. Ali ono, baš hladna, ledena. Srca su se caklila od mraza, dok nam je magla mutila poglede. Glomazni koraci, sa pokojim teturanjem na desnu stranu tražeći oslonac, škripali su po sveže nanetom snegu opasne uzbrdice dok su leptiraste pahulje pokušavale da se probiju ispod naših snežnih naočara. Uspinjali smo se stravičnim stepenicama lelujajući od jačine severne nemani. Rukavica u rukavici, ili ispod ruke, prijanjajući se kada dune jače. Prostorija je bila topla. Nije bilo kamina, ali masa ju je zagrejala. Vrtele su se poznate numere, a i ljudi sa njima. Jedno vino, belo, pa crno. Pa još jedno i dalje nismo ni brojali. A možda je tu između bila i neka Coca Cola, zaista ne pamtim. Pamtim samo to da smo se u ritmu lelujali kao omamljeni. Jedno pored drugoga, jedno sa drugim. Onako … drugarski. Nikako drugačije. Bilo je tu dodira, slučajno namernih, te neke ruke u ruci dok smo gurali znojave mase u potrazi za poznatim licima. Ti sekundardni dodiri su vrištali, mogla sam ih čuti. Odjekivali su neke čudnovate numere, skroz interesantne pa su se polako gubili i opet, nesrećno, vraćali. I to je trajalo … čitavu jednu zimu.

Kažu s proleća dolazi toplije vreme. Al kod nas je nešto baš bilo zahladnelo. Dal zbog dosadne svakodnevnice, bojazni od eksplozije tih numera ili zbog gušenja blesavih arija, ne znam … Kroz glavu su prolazile te scene svakodnevno. Ta neka mestimična buđenja, neke šarene pidžame i šorcevi, neka hrkanja, neki doručci, pogledi i prolazi … A svakodnevnica jetekla, blago rečeno, dosadno. Formalna priča, formalna odela, pokreti robota jedino se nazirala ona praznina i jauk u prolazu kada odlazimo jedno od drugoga ili kada se ne dodirujući se mimoiđemo. Daljina ….

20131130_125844

 

Tragovi u pesku

Leto je sa sobom donelo šorceve i miniće, a i izvajane figure. Neke ljubavi stare, ostale su stare i tu nije niko poseban stanovao. Prosto je bilo mesta, a i prilika. No, nekako učaurena, zamlaćena, zaokupljena drugim blagodetima života ljubav mi nije bila ni na pameti.

Vukla su se znojava tela, kao pustinjski beduini svakoga dana jedva čekajući da osete klimatizovan vazduh. Još malo, govorila sam sebi u bradu. To malo je nešto duže trajalo. Odvuklo se i oteglo i na kraju rasteglo da bi se na kraju kao sprega vratilo u prvobitan položaj.

Najzad su se slike nizale kao perle. Svaka sledeća bolja od prethodne. Sportski mod aktiviran, sunce greje, vetar u kosi nevolju nosi. Drveni pod škripao je pod mojim bosim, pomalo oteklim, prstima dok sam bacakala mokru, sveže opranu, kosu u ritmu startlete kada izlazi iz vode. Prizor je bio krajnje tragikomičan, ali prosto neophodan u tom momentu. Dolivala su se neka mala, pa neka velika pića, pa neke, svima poznate, mešavine, dok nije ostalo ništa. I tako u krug. Krug opušta, primetila sam i to baš. Opušta do te tačke da skoro nisi svestan šta misliš, a tako je i bolje. Ono kad nisi svestan šta radiš je opasno, tešila sam se.

A bilo je tu svega, od zvuka rodnog kraja, do opasno dobrih numera, do klasike i zvuka talasa. Do otisaka u pesku, vetra u kosi i na koži koja se ježila od nanosa, do tamo nekih zaboravljenih rumenila.

Ta daljina više nije izgledala tako daleko. U jednom momentu mi se čini da sam je čak i dodirnula, a možda i više puta. To je onaj deo kojeg se ne sećam baš najbolje, ne zamerite. Iskrenost, reči kao lava, igra sudbine, ili samo igra?

Ne valja igrati sam, to sam utvrdila. Prvo, ljudi te gledaju kao debila. Drugo, daješ sebe ne dobijaš ništa (osim bledih pogleda). Treće, ako ti se neko ne pridruži, džabe si je igrao, a još si se i umorio. Takođe, sam primetila da neki ljudi, iako žele da igraju, oni ne znaju, u bojazni su da će neki korak pogrešno izvesti, da će .. ne znam ni ja šta napraviti, izazvati, uraditi, desiti se … I tako oni, uskraćeni za oduševljenje koje usleđuje kada se odigra to što treba, tumaraju u svojim mislima zašto nisu bili dovoljno hrabri barem da pokušaju, pa kud puklo … Ali ne …

A nije da nije bilo pokušaja. Bilo je tu pokazivanja par koraka, kako to treba da izgleda, kako bi moglo da izgleda. Par dodira, onih drugarskih … Nikako drugačije.

Bilo je tu i nekih neprospavanih noći. I ranih doručaka, pidžama i kupaćih kostima, smešnih situacija i ludog provoda.

Dim nakon čega usledi prašina …

DSC_2929

 

 

Advertisements

Ostavi komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s